Upoznavanje sa detetom, prvi kontakt, prva šala i ohrabrenje, važniji su od svega što dalje sledi, ali s obzirom da su deca u pitanju, taj prvi susret nije uvek onakav kakvim ga mi zamišljamo i kakav priželjkujemo. Nekada dete lakše, nekada teže odvojimo od roditelja služeći se pri tom raznim trikovima, uglavnom, to nam polazi za rukom. Nije redak slučaj da dete zaplače, u stanju smo da izvesno vreme provedemo sa detetom i pored bazena, animirajući ga na razne načine, ali ono što je najbitnije, dete ostaje uz trenera jer iskustvo govori da je put od plača deteta do njegove velike radosti u bazenu zaista kratak.

Ne smemo da dozvolimo da susret deteta sa vodom, nemogućnost dodirivanja tla u bazenu, odsustvo roditelja, izazovu strah kod deteta, naprotiv, potrebno je osloboditi i zainteresovati dete, pa tek onda krenuti sa metodikom obučavanja. Individualno je koliko će taj proces oslobadjanja deteta trajati, ali pre ili kasnije, kroz taj period dete mora da prodje, nekada veći problem predstavljaju odrasle osobe svesne posledica boravka u nepoznatoj sredini kakav je bazen, a što nije slučaj sa decom.

U daljoj obuci, asistencija trnera koji boravi u bazenu, korišćenje daske za plivanje kao rekvizita i pomagala u obuci plivanja, čine sledeću fazu gde se vide i prvi rezultati. Dete prvi put pokušava da samo bez pomoći trenera, a uz pomoć daske zapliva nogama kraul ili prsno, pokušava da se prvi put samo okrene na ledja, držeći i dasku i trenera u svom vidnom polju.

Trener ponekad i ″prevari″ dete, koje ne bude ni svesno da je instruktor izmakao svoje ruke, ili da se udaljio više nego što je bilo dogovoreno, ali to radi vrlo obazrivo kako bi sačuvao poverenje deteta.Najzad, dolazi momenat kada trener izlazi iz bazena, posmatrajući dete iz jedne totalno drugačije perspektive, nekako sa visine. Sada je dete samo u bazenu, sluša instrukcije , pažnja je usmerenija, motiv je još veći.

Pohvale, kritike, uslovljavanja, nekada izražena strogost, doprinose postizanju krajnjeg cilja, a to je naučiti dete da pliva. Kada se steknu uslovi, naglašava se takmičarski duh kod dece, mirnija deca nekada postanu nemirna, ona nemirna se nekada povuku u sebe, neki po prvi put osete šta znači biti ispred ostalih, šta znači izgubiti. Sve to jača prag tolerancije kod dece i oslikava njihov karakter.Na kraju, kada dete pliva samostalno, tehniku koja je još uvek nestabilna potrebno je stabilizovati, napraviti stereotip i automatizam, a za to su potrebni časovi plivanja.Treba znati da su najopasnija deca, ona koja malo znaju, prevedeno na jezik plivanja, poluplivači.

Obuka plivanja zahteva kontinuitet, jer kao što znamo, ili možda ne znamo proces zaboravljanja je nekada brži od samog učenja.Polazeći od činjenice da deca često menjaju svoje raspoloženje prema sportskim, pa i drugim aktivnostima, nastojeći da je promene već posle nekoliko časova, iskustva u radu sa decom na bazenu ukazuju na suprotna stanovišta, što uliva optimizam i roditeljima, deci, trenerima .